Gospodine, ja sam dobio ono što sam želio, vaše pravo lice, lice autokrate. Vi, uvaženi gospodine niste nositelj promjena, bar ne onih nabolje, možda me vrijeme demantuje.

Svaka dalja rasprava s Vama, uvaženi gospodine, jalova je rabota. A znate li zašto? Zato što činite iste one stvari za koje nas kritikujete. Lažima i konstrukcijama diskvalifikujete medije i novinare koji ukazuju na Vašu grešku, grešku koju ste priznali. Šta je sljedeće? Gađanje nepodobnog novinara diktafonom? Kada ste u Briselu govorili o našim greškama u odnosima sa medijima to niste spomenuli. Zašto? Zato što je to uradio član Vaše partije.

Zato vjerovatno niste spominjali ni katastrofalan uticaj privatizacije preduzeća i banaka na standard naših građana, kao ni nalaze komisije za reviziju tog procesa. Zašto se niste žalili na rad tužilaštava koji te nalaze drže po fijokama? Na Visoki sudski i tužilački savjet koji imenuje te i takve tužioce? Zašto? Zbog partije.

Vama je uvaženi gospodine partija ispred Republike, vaši postupci su neprincipijelni i štetni po sve nas!

Nije ovde ključni problem to što ste kršili diplomatska pravila, ni to što ste prešutkivali grijehe svoje partije pred evropskim dužnosnicima, a kleli se da govorite istinu, ni to što ugrožavate medijske slobode u Banjaluci, a branite ih u Briselu, pa čak ni što je sve to što ste radili licemjerno, nego je ključni problem poruka koju nam šaljete.

Poruka kako bi vladali!

Izvinite, niste Vi naivni.

Kako bi rekao kolega Crnadak mora se govoriti istina, samo istina i jedino istina. Šta je u slučaju njegovog diplomatskog skandala istina?

Istina je da je u Brisel otputovao važnim partijskim poslom. Istina je i da se tamo uputio sa određenim zadatkom. Analizirjući šta je tamo govorio neko bi mogao zaključiti da taj zadatak nije bio baš patriotski. Neko bi mogao reći da je tamo bio zbog nekog šireg scenarija. Neke zavjere. Kada se uzme u obzir kome je sve iznio „brigu“ o Republici, sumnja dobija na težini.

Svašta čovjek može da pomisli kad čuje da neko od naših političara priča na temu unutrašnjih političkih odnosa sa nekim kao što je Vilfred Martens. Još da pri tom trača i ogovara trenutno rukovodstvo Republike. Oni oprezniji se pitaju čega je to najava? Oni manje informisani se pitaju odkud toliki strah od tog imena?

Iako razumijem takva razmišljanja, ipak smatram da idući tim putem nećemo doći do spoznaje Crnatkovih namjera.

Vilfred Martens, briljantni Belgijski političar, flamanskog porijekla i demohrišćanskog političkog opredjeljenja, koji je u svojoj karijeri bio, u više navrata, predsjednik Vlade Kraljevine Belgije, a danas je predsjednik Evropske narodne partije, uzgred rečeno, čiji je dio i partija kojoj priada gospodin Crnadak. Tokom duge i briljantne poltičke karijere on je, koliko ja znam, imao samo jedan neuspjeh. Taj neuspjeh se vezuje za reformu policije u Bosni i Hercegovini.

On se, kao predsjednik Komisje za reformu policije, zalagao za ukidanje policije i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske i za formiranje jedinstvene policije na nivou Bosne i Hercegovine, sa pet regionalnih centara, čak i oni manje informisani znaju kako se ta inicijativa završila. On je za neuspjeh optužio Republiku Srpsku.

Sad je valjda i gospodinu Crnadaku jasno što je njegovo kršenje pravila da se u diplomatskim krugovima ne priča o unutrašnjim političkim odnosima izazvalo osudu, ne samo nas koje je ogovarao i tračao, nego i medija.

Ostaje pitanje zašto je to uradio?

Iz naivnosti i interesa! U međunarodnim odnosima tračanjem i ogovaranjem ne može se doći do poštovanja kao i do dodatnih para za partiju. U tim krugovima vladaju drugačija pravila, a ko ih ne poštuje nije dostojan ni da učestvuje u njima.

Kao što reče kolega Crnadak nama su potrebne promjene u glavama.

Krenimo od sebe.

Сада слободно можемо пожељети лаку ноћ Републици Српској.

И не само то, него јој можемо пожелити и добро јутро, а да при том нисмо одгледали вијести у осам, прочитали хрпу штампе и обавили пар телефонских разговора, са добрим познаваоцима прилика, којима почињу бројеви са 033 и +381. Нестанак Републике више није питање дана, мјесеца, године, па ни деценије, него наше воље.

Признале су то и најjаче државе свијета, шаљући своје амбасадоре на конститутивну сједницу новог сазива Народне скупштине Републике Српске. Њихово присуство потврда је ријечи новог Предсједника Републике, Милорада Додика, који је рекао да ми никада са њиховим државама нисмо били у сукобу и да је наш сукоб био са „локалним странцима“ и то само због њиховог мјешања у унутрашњу политику. „Локални странци“ су прихватили новонасталу ситуацију, те су сами себе развластили, одричући се права на аминовањe министара.

Промјена се осјећа и у понашању политичких представника друга два конститутивна народа. Представници хрватског народа су ове реалности већ дуже вријеме свијесни, те на основу наших искустава траже ентитет за себе. Ми их у томе подржавамо, јер сматрамо да она права која има српски народ у Босни и Херцеговини, заслужују и друга два конститутивна народа. Тих права су свијесни и многи бошњачки политичари који су своје дјеловање свели на уставни оквир. Још се само на ивици оквира трсе Лагумџијини комунисти. Вјероватно још пар кругова, у супротном ће доживjeти судбину Силајџићеве странке.

Унитаризам је за сада поражен. Све су јачи захтјеви за реорганизацију Федерације и реформу неефикасних заједничких институција. Једино су извјесне козметичке промјене Устава БиХ ради његовог усклађивања са Европском повељом о људским правима. Трансформација ОХР је тек пука формалност.

Избор Небојше Радмановића у Предсједништво БиХ и споразум са нашим „вјечитим ривалом“ СДС-ом, значајно ће смањити утицај босанскохерцеговачке политичке кризе на унутрашње прилике. Уставни преговори, испуњавање услова за трансформацију ОХР и остале теме из сарајевске котлине; неће имати значајан утицај на свакодневни живот наших грађана. По први пут створени су политички услови за значајније унутрашње реформе.

Стабилна позиција према Сарајеву враћа живот обичног човјека на прво мјесто листе приоритета. Тек послије пет година владавине, СНСД је створио услове да заигра на свом терену, на терену социјалних и економских реформи. Због неизвјесне позиције Републике, опрезно смо стварали услове за реформу јавне управе. Сада је вријеме да нова Влада раскрсти са лошим навикама оних који су партијским, рођачким, земљачким и другим везама дошли у државну службу. Вријеме је да у хардвер који смо изградили на Тргу Републике, инсталирамо одговарајући софтвер.

Хардверском дијелу реформе образовног система такође је дошао крај. Сада нам предстоји стварање система који ће нашу заједницу трансформисати у предузетничко и партиципативно друштво, у којем ће бити много више инжењера него менаџера, правника, новинара...

Пред новом Владом је и завршетак постављања економског система, што ће бити отежано ефектима глобалне кризе. Поред завршетка мреже ауто-путева, њена дужност је и покретање значајнијег инвестиционог циклуса у области енергетике, као и рјешавање питања управљања над земљорадничким задругама.

Нови кабинет ће имати и сасвим другачију политичку позицију у односу на претходни. Сада је извјесно да он неће водити, већ само спроводити политику коју ће утврђивати Предсједник РС и Народна скупштина. Рад новог кабинета ће бити пажљиво праћен, не само од стране ове двије институције, него и од читаве јавности. У таквим условима „кожа“ министра ће по прилично изгубити на вриједности.

Послије петогодишње владавине Савеза независних социјалдемократa Република Српска је дошла пред затварање првог поглавља своје историје. Послије ових избора њена будућност је извјесна. Извјесност отвара нове друштвене хоризонте. Тражи одговор на другачија питања. Питања свакодневног живота обичних грађана, а на њих прави одговор једино може дати модерна љевица.

Зато лаку ноћ Републико, а добро јутро грађани Српске.

Послије избора у Билећи, опијени побједом, лидери опозиције су говорили „да је Билећа Република Српска у малом“, да се ближи крај „Додиковог режима“, и да од „љубави наше (њихове) нема ништа јаче“.

Само пар мјесеци послије, током једне скупштинске расправе, од парламентарних вођа опзиције чули су се сасвим другачији тонови. У више наврата су нам поновили: видjећете ви када ми једног дана дођемо на власт. Шта се у међувремену десило? Наравно, осим мамурлука? Зашто је нешто што је било извјесно, постало далека и магловита будућност?

Да ли је на промјену става утицала економска криза, која није угрозила стандард наших грађана колико су они очекивали, или их је поколебала стабилност пензионог фонда и буџета. Можда су им истраживања јавног мијења показала да бираче интересује како се одупријети посљедицама глобалној економској кризи? Можда су схватили да „донијети националну економску стратегију“, како пише у њиховом споразуму, није економски програм који нас може извући из кризе, него тек најава да ће га једног дана имати. Вјероватно кад криза прође.  Како им је послије тог сазнања изгледала њихова изборна стратегија? Јел` им можда личила на шугаву кокош?

Не бих вам знао то рећи, али знам шта је мени у том коалиционом споразуму баш „шугаво“.

Наиме, опозициони „патријарси“ у другој реченици овог споразума су обзнанили да ће бити заустављени јавни радови ако они дођу на власт. На тај начин би гурнули у стечај преко 200 предузећа из грађевинског сектора, што би оставило више десетина хиљада радника без посла.

Отпуштање толиког броја радника би значајно смањило пуњење буџета и пензионог фонда. Смањење прилива средстава би угрозило исплату пензија и довело до новог смањења плата у администрацији па чак и до отпуштања радника. Такав развој ситуације би водио ка још већем сиромаштву грађана, социјалним немирима, политичкој и институционалној кризи.

Да ли би се у таквим социјалним и економским условима Република могла одупријети ОХР-овим наметањима штетних рјешења и преносу надлежности? Каква би била наша позиција у уставним промјенама? Какве би све уступке Република морала урадити за међународну финансијску помоћ? Да ли је то „колосијек одређен вољом народа“ или политичко дјеловање засновано на личним фрустрацијама?

У кризама је потребна јака власт која је спремна да повлачи тешке и непопуларне потезе а не демагогија!

Изјава Гвоздене лејди, бивше британске премијерке Маргарет Тачер, како политичар не смије себи допустити да се свађа са медијима, водила ме је да прешутим неке ствари.

А, управо једна од ствари о којој нећу писати јесте лицемјеран однос неких медија према политичким процесима у БиХ. Поготово оних медија који за себе кажу да су једино у служби грађана.

Медија који нас зарад интереса грађана годинама бомбардују преко тевеа апелима политичарима да се – договоре. А који су, када би се они покушали договарати (без страних посредника), чинили све путем својих информативних емисија да се ти преговори прво зауставе, а онда и пропадну. Када пропадну, поново се враћамо на старо - на апеловање.

Водећи се нареченим правилом, не би било прикладно њихово извјештавање о домаћим покушајима договарања назвати манипулацијом. Наиме, ове „слуге грађана“ обично у таквим ситуацијама инсистирају или на максималистичким циљевима свог народа, или сију страх причама да су изабраници грађана тајно прихватили најгору могућу ствар од свих.

Онда креће лавина најрадикалнијих изјава (правдања) самих актера. Договор ни око безначајних промјена у таквој атмосфери није могућ. Разлике се додатно продубљују. Сјетите се само Прудског процеса.

Када сам већ поменуо Пруд, не би било добро подсјећати вас на улогу истих тих медија у једном другом и другачијем процесу, оном Бутмирском. У овом случају, рогобатним политичким језиком, њихово дјеловање би се могло назвати позитивном манипулациом. Овај, од странаца покренути процес прихватања туђег виђења наше среће, од њих је био безрезервно подржан. Њихов задатак је био да изврше притисак на изабранике народа да се одрекну максималистичких циљева и да прихвате најгоре могуће ствари.

Није прикладно рећи да оно што им је до јуче сметало, тад постаје исправно. Или није битан договор, него под чијим се покровитељством спроводи? Тако су „слуге грађана“ показале ко су им стварне газде!

У показивању оданости газдама они раде по правилу: дан без захвалности, пропао дан. Постоје периоди који би се могли назвати “фестивалима захвалности“, а то су дани све учесталијих криза на релацији институције Републике Српске – страна управа. Они своју захвалност показују на више начина.

Први је објављивање полуистина или неистина из „добро обавјештених“ извора из међународне управе, које имају за циљ да испровоцирају представнике Републике Српске на (њима) жељену акцију, која би била добар повод за кориштење такозваних бонских овлаштења.

Други је обезбјеђивање подршке бошњачког народа останку ОХР, а свакодневни начин изражавања захвалности је блаћење рада институција Републике Српске. А када у захвалности претјерају, ту је РАК овог друштва да ствар регулише.

Било би лоше, гледајући из тачеровског угла, у јавности се освртати на конкретне примјере исказивања захвалности. Погубно би било изнијети став нпр. о емитовању видео клипа под називом „Видимо се у Билећи“ на Федералној телевизији. Зато ћете остати ускраћени за мој став да ти „антифашисти“ нису демократе. Осликавајући нас као фашисте, они призивају повратак другог тоталитаризма. Оног ешдауновског.

Да би се вратио тај систем, потребно је поново инсталирати „демократску“ власт у Републици Српској. За њих што је посвађанија, неефикаснија и нестабилнија власт у Републици, она је демократичнија. Те чињенице су свјесни и неки у опозицији. Не сви, на жалост.

Нећу критиковати ни понашање Регулаторне агенције за комуникације (РАК) која годинама толерише говор улице на федералном јавном емитеру. Нећу, иако је таквим својим понашањем постала саучесник у сијању мржње путем јавне фреквенције.

Они нису пронашли говор мржње у поистовјећивању руководства Републике Српске са припадницима Трећег рајха, док су га пронашли у шаљивом споту у којем Винко Перић као наздравља са доктором Дабићем. Стиче се утисак да живимо на орвеловској фарми у којој смо сви једнаки, само су неки „једнакији“. Ваљда зато што су свиње.

„Уживајући“ ћутке у блату у којем смо до гуше, нећу вам ништа рећи о њиховим газдама. Нећу вам рећи да су приватизовали институције јавне власти, ни да се баве производњом криза и одржавањем привремености. Нећу вам рећи да то раде јер не желе да буду јунаци постконфликтне друштвене обнове у Авганистану и Ираку, јер се тамо још увијек пуца.

Послије свега што нисам написао остаје једно питање. Да ли би се Тачерова у нашем медијском блату држала свог правила?

На дан Света три Јерарха, у име три “патријарха“, а на радост васколиког прекодринског српства, златоусти Миланко обзнани да ће три (партије) окупити се око два (кандидата).

Овај златоусти чо`јек, што због „чудесне ријечитости и јасноће излагања“ доби од народа такво име, рече још да се њих три нису још споразумиле која су то два, ал` да хоће чим заједнички програм напишу.

Послије његових ријечи помислих да је и наша опозиција пронашла свог епископа евхаитског Јована, који им је помогао да схвате да су једно и да међу њима нема ништа противрјечно, и да ће се њихови некадашњи спорови и невјерства рјешити на корист Републике и у њихову славу. Помислих такође да ће трећи октобар за СДС-овце, радикале и ПДП-еовце, бити исто што и 12. фебруар за сљедбенике Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог - заједнички празник.

Тако док сам замишљао славодобитни улазак Босића, Иванића и Михаљице на челу побједниче поворке у Кулу Републике, десила ми се конфузија. Неке људе нисам могао у поворци да замислим, а по глави су ми се мотала њихова имена: Калинић, Чавић, Микеревић, Томић, Благојевић, Вучић... Има их таман довољно за два одборничка мандата у Лопарама.

Овај пројекат је обећавао таман онолико, колико је трајао шести политички живот Драгана Калинића. Коалициони споразум није само подразумјевао заједнички наступ против владине коалиције, него је омогућавао и останак чврстог бирачког тијела опозиције у позадини изборног фронта. Избацивање Драгана Калинића је поново отворило то тржиште, и то не само за њега. На том тржишту срећу ће потражити и чавићевци и напредњаци, а колатералну добит би могли извући и Марко Павић и Михаљица.

Овај обрачун је оставио значајне посљедице и на односе у странци. Босићевој екипи у овом трнутку би највише одговарао брз излазак Калинићевих присталица из странке, што се очигледно неће десити. Калинић није Драган Чавић. Калинић је много већи и вјештији борац. Он се неће задовољити периферном улогом на политичкој сцени. Калинић се вратио да поново буде власт, а да би био власт он прво мора да постане вођа опозиције.

Иако је већ у шестој деценији живота, њему се не жури. Не би му се журило ни да је наишао на бољи пријем од руководства своје треће матичне странке. Пустио би Босића да претрпи и трећи изборни пораз и тек онда би поново преузео кормило. Овако ће торпедовати брод и то гађајући у најслабије тачке. Опет ћемо гледати мајстора на дјелу, само што ћемо овај пут имати прилику и да му се искрено дивимо, јер намa овај пут неће радити о глави. Бар не још ове изборе.

Све ово додатно продубљује кризу у опозиционим редовима. Овај сукоб би могао отворити поред питања лидера и питање лидерске странке на десници. Следећи избори би могли бити, умјесто најављиваног судара блокова, тек квалификације за то.

Можда ће нам оне донијети нешто већ виђено, малу рибу која једе „велике“!

Први пут сам  чуо за њега на некаквој омладинској  емисији радио Сарајева. Слушао сам, тачније, снимао сам је, по казни.

То јутро сам направио неко „срање“ у кући. Да ли сам разбио шољу или вазну, не сјећам се више. Како мајке није било кући, а старом баш се и није дало бактати са кажњавањем сина јединца, част да ми одреди казну припало је мојој најстаријој сестри.

Како видите, није лако бити најмлађи, увијек се нађе неко ко ће да те казни. Какогод, умјесто да одем играти фудбал, остао сам кући уз радио чекајући да запјева тај неки Рамбо Амадеус, како бих га снимио.

Јесте, од тада сам  фан Антонија Пушића, али то за ову  причу није битно. Битно је да је у тој емисији био гост неки лик који се звао Греба или Греда, и који је гласање слушалаца за пјесму мјесеца назвао референдумом.

Већ годинама референдум је најкрупнија ријеч наше дневне политике. На сцену су га поново донијеле прољетње кише 2006. године. Донијеле су га из Црне Горе. У почетку је био одговор на БиХ без ентитета. Неки су га везали и за једнострано проглашење независности јужне српске покрајине. Њим се пријетило, али су због њега и најављивана кажњавања. Увјек се везао за самосталан статус Републике.

Дуго је референдум био само ријеч на новинском папиру и када су сви мислили да ће тако и остати, десила се криза око „Електропреноса Б иХ“. Тада смо најавили да ћемо у случају сљедећег коришћења такозваних бонских овлаштења позвати грађане на референдум. Нисмо дуго чекали, убрзо је господин Инцко бесправно продужио мандат страним судијама.

Референдума ће и бити, с тим што прије тог морамо усвојити нови Закон о референдуму, закон који мора бити технички а не политички, који мора бити урађен на основу препорука Савјета Европе. Он мора бити такав, јер смо свијесни да ће га бошњачки клуб у Вјећу народа послати на Уставни суд.

Свјесни смо да ће судије Уставног суда Републике Српске бити под великим притиском оних који су "против утицаја политичара на судове", а којима на крају преостају само такозвана бонска овлаштења, чије коришћење у овом случају би било тешко одбрањиво пред међународном јавношћу.

Коришћење тих "овлашћења" неће се моћи бранити ни антидејтонском намјером Републике Српске, јер је основни смисао референдумског питања већ познат јавности. Шта се може наћи антидејтонско у тражењу подршке за дејтонски споразум и позицију Републике у њему? Бар за њих који често воле неистинито да представљају свога шефа као "коначног ауторитета за тумачење дејтонског споразуму на терену" не би требало ништа бити спорно. Али јесте.

На референдуму  ће грађани имати прилику не само да их развласте, већ и да се успротиве  свему ономе што су они учинили  кршећи Дејтонски мировни споразум. Имаће прилику да кажу да се не слажу  са смјенама људи које су они бирали на демократским и слободним изборим. Имаће прилику да се успротиве, зашто не рећи, крађи надлежности од Републике, која је вршена годинама уз помоћ "бонских овлаштења". Зато је њима референдум проблем.

Одавно на нашим  просторима ријеч референдум нема никакве везе са музиком. Некима је клетва а некима заклетва.

За мене он значи - слобода.

 У вријеме кандидатура пред прошле локалне изборе, питали су начелника једне општине да ли ће се поново кандидовати. Он без пуно размишљања рече да хоће. Упиташе га што то ради себи, подсјећајући га да је често говорио како му је на том послу тешко. Он им одговори да је то истина, али да је истина и то, како је од тога да будеш начелник, теже једино то да ниси на тој функцији.

Са овим, помало филозофским размишљањем, вјероватно би се сложили многи посланици, који ових дана јавно или тајно оспоравају приједлог измјена изборног законодавства. Противници приједлога предсједника Радојичића, своје личне страхове пакују у велике, јавности добро познате, политичке обланде.

Један од младих орлова Српске демократске странке свој страх од тежине "да ниси", прикрива "бригом" за народ истока Републике. Прво је рекао да се тако његовој странци краду мандати, а то се ради зато што њих народ тамо више воли него власт, те да ти крајеви испаштају због љубави према њима, а од љубави се не живи, па је народа све мање и мање. Закључио је да је то завјера.

Још гори од њега у артикулацији страха био је један дугогодишњи функционер Републике из реда бошњачког народа. Он се толико препао за себе, да је одмах повикао да су измјене против повратка и повратника, и да је то легализација геноцида. Поред страха за функцију, он је показао још један, не мањи страх. Њему се не живи међу својим бирачима. Дража му је раја из сарајевске чаршије.

Најгори су они који о свом страху нису јавно говорили. Рекли су само, кратко и искрено, ми смо против.

Против чега су то они?

Од посљедњег утврђивања расподјеле мандата по изборним јединицама, прошло је десет година. У том периоду, у западном дијелу (прва и друга изборна јединица) је дошло до значајног повећања броја бирача, док је на истоку (пета и шеста изборна јединица) тај раст био много мањи, што је довело да, по постојећој расподјели мандата, глас у Гацку или Шековићима вриједи као два гласа у Бањој Луци или Приједору.

У циљу изједначавања вриједности гласа у изборном процесу требало је по један мандат из пете (Подриње и И. Сарајево) и шесте (требињске) прерасподијелити на прву (приједорску) и другу (бањалучку) изборну јединицу. Такође би се тим изборним јединицама требао додати још по један мандат на уштрб конпензационе листе, која би се смањила са 21 на 19.

Предсједник парламента до овог рјешења је дошао искључиво математичким путем.

Проблем је што се његово рјешење не уклапа у рачуницу неких појединаца који, истини за вољу и по постојећој расподјели, тешко могу обновити мандат посланика.

Не знам да ли су тогa свјесни.

Током прошлог светог јануара , на некој слави, судбина приреди сусрет једном млађем универзитетском професору са старином из неког села са Мањаче. Крену млађахни доктор да показује своје знање софри. А старина га гледа и све се нешто вајка. Примјети то профа и замоли старину да му каже шта га мучи.

Каже добра старина да ето он на телевизији гледа професоре, љекаре па и оне политичаре и сваки од њих мудро збори и доста зна али се пита ко је тај који све зна? Млади профа му каже да академици и научници пуно знају али да нема оног ко све зна. Има, повика чича! А ко је тај сретник, чика га профа? Чуј ко је, одврати старина, па народ!

Сложићете се, народ је онај који све зна јер народ су и писци, и научници, и академици и мудри људи као што је наш старина са Мањаче. Његово знање је сабрано у народне пословице. Једна од тих пословица је и она да „100 паметних не поправише што једна будала поквари".

Ова народна пословица најбоље описује двомјесечне преговоре челних људи Републике са Високим представником.

Одмах да разјаснимо најбитнију недомицу. У тим преговорима није учествовао онај што је кварио. Тај је Босну и Херцеговину прије три године напустио. Са собом је понио и кључеве булдожера који су неки пар пута касније покушали на гурање упалити. Сви знамо како је та грађевинска машина енглеске производње дошла код нас. Знамо и ко му је дао возачку и тако му допустио да јурца по босанским гудурама.

Све знамо само је питање зашто?

Због демократије? Људских права? 'Нормалне државе'? Европске будућности? Војничке глупости?

Не. Из љености. Американци су се бавили Авганистаном, Ираком, глобалним тероризмом, једном ријечју нафтом. Европљани су били заокупљени сами собом, новим чланицама и мастрихским зачкољицама. Русија се мало трсила у паузама шарених битака са својих граница. Никог није била брига шта то Педи ради по Босни, а богами и Херцеговини.

У недостатку контроле он је постао вицекраљ. Ноћ и дан. Живот сам. Смјењивао је демократски изабране политичаре. Наметао законе. Крао од ентитета надлежности. Мазио прасце. Љубио бабе. Факсом наметао Бриселу мишљење. Ломио устав. Мјењао дејтонски споразум. А у паузи ловио рибу по Јабланицком, или по некој планинској ријечици.

Све уз овације сарајевске политичке елите!

Он је и отац и мајка ОХР-а, нетранспарентне, недемократске, бирократске организације за производњу криза. Када сам се већ дотакао њих да вас питам како се зове или како изгледа шеф правног или стратешког одјела ове међународне институције. Такође бих волио питати оне из Транспаренсија шта мисле о њиховом раду? О њиховој транспарентности? Има ли иза оних високих зидова на Миљацкој корупције? Злоупотреба?

Послије Педија Бенџамин Калај изгледа као демократа а међунационално повјерење као Хирошима!

Шта је он направио ни на хиљаду паметних лако неће поправити! Е вала зато ћемо га тужити.

Текст написан поводом три године од одласка Педија Ешдауна, бившег Високог представнике међународне заједнице из Босне и Херцеговине.