Некада су се политички Срби дјелили на тврде и меке. Ова подјела није настала на основу њихових карактера него на основу њиховог односа. Односа према испуњавању обавеза садржаних у Дејтонском мировном споразуму.

За тврде је споразум био мртво, а за меке свето слово.  Ни једни ни други нису се баш најбоље сналазили у тадашњим међународним политичким водама. У односима са странцима меки су били премекани, а тврди су били претврди, а између себе су били предалеки. Недостатак мјере и сукобљеност водила нас је у потпуну подчињеност.

Вјеровао сам да смо у периоду непроглашеног протектората нешто научили.Од када је опозиција покренула питање Дистрикта Брчког у парламенту моја се вјера пољуљала. Опет је основ за подјеле однос према нашим међународним обавезама. 
У овом тренутку када се ближи сједница УО ПИК-а на којој би требала бити донијета одлука о завршетку супервизије није нам потребна парламентарна расправа о "крви и тлу". Није нам потребно оспоравање Дејтонског мировног споразума и Коначне арбитражне одлуке. Није нам потребно јер знам да се то ради само како би се умиле патриотском водицом биографије опозиционих лидера пред следеће локалне избор
Није ми јасно да ли они стварно вјерују да ће једном парламентарном расправом успјети натјерати бираче да забораве како су ревносно доносили законе којима су територију и становништво Брчког искључивали из правног система Републике? Да ли они стварно вјерују да ће послије те расправе нестати изјаве њиховог слагања са одлуком Супервизора да се међуентитетска линија прогласи неважећом и фактички обрише? Знам да ће ако дође до расправе са њихове стране бити пуно заклињања у територијалну цјеловитост Републике али се такође питам да ли то заклињање може да поништи њихове раније заклетве које су дали Супервизору?
Заборављају да је једна од услова за затварање ОХР-а завршетак супервизије у Брчком. Прихватањем њихових приједлога Народна скупштина би се сврстала на исту страну са Џудом Романом који је недавно покушао преко злочина у Добровољачкој улици развалити договор о формирању власти на нивоу БиХ што би водило не само продужавању присуства међународне управе него и њеном јачању.
Све политичке партије су учествовале у испуњавању обавеза из Коначне арбитражне одлуке, и то не зато што смо били задовљни њом, него зато што је то наша обавеза проистекла из Дејтонског мировног споразума. Можда је та одлука могла бити за нас повољнија, али није, и то што је она неправедна не умањује нашу обавезу да се понашамо у складу са међународним правом. Кршење одредби међународног права, поготово у овом случају, повлачи санкције.
Једном смо се опекли, а они хоће опет!