Кажу старији људи, а ја им вјерујем, да без обзира колико знали, о томе размишљали, за то се спремали, тај дан ће нас затећи. Само је питање како ћемо то прихватити и како ћемо се у тој ситуацији понијети.

Мисли се на то, да ли ћемо своје дјете и даље гледати као такво, или ћемо се према њему опходити као према одраслом човјеку? Да ли ћемо прихватити њихова размишљања, иако су другачија од наших, или ћемо их због њих кажњавати? И једно и друго се правда љубављу.

А шта ако љубави нема? Ако дјете није имало срећу да расте са својим родитељима? Шта ако је расло са наметнутим му старатељем, који је све то доживљавао само као посао? Шта ако му је то једини посао?

Шта онда?

Многи канцеларију Високог представника (ОХР), поистовјећују са овлаштеним лицем из прошлог пасуса. Јер како другачије схватити њихово понашање последњих мјесеци? У више наврата су представници међународне заједнице поручивали да се неће мјешати у уставне реформе. Говорили су да је то одговорност домаћих политичара. Клели су се да уставне промјене нису услов за њихов одлазак.

Домаће снаге су прво кроз Прудски процес, а онда, на захтјев јавности и опозиције, и кроз институције, кренуле у посао уставних реформи. У овом, као и у већини других реформских послова, Република је отишла пар корака испред Федерације.

Народна скупштина је у марту ове године усвојила преговорачку платформу, у којој се каже да је Босна и Херцеговина сложена држава са три нивоа власти (државни, ентитетски и локални). Такође се наводи да би држава требала имати своје надлежности, да би се неке од њих требале дјелити а неке припадати само ентитетима.

У жељи да разрадимо платформу у овом дјелу, приступили смо (вођени добрим намјерама) анализи ефеката преноса надлежности са ентитета на државу. Намјера нам је била да отворимо дијалог са осталим домаћим политичким иституцијама, јер су уставне промјене ипак наша одговорност.

Федералне и заједничке институције, као и обично, остале су нијеме.

Умјесто њих јавио се ОХР, и то са пријетњама. Они су закључке, које смо усвојили, окарактерисали као одвраћање институција Републике "од њихове обавезе да се у потпуности придржавају Устава Босне И Херцеговине", те су затражили да сами поништимо своје политичке ставове!? У супротном, подсјећају нас, у њиховим рукама још увјек је бонска канџија.

Захтјев Високог представника, Валентина Инцка, директно је мјешање у уставне реформе у којима странци, како раније рекоше, неће учествовати и које нису услов за трансформацију ОХР. Очигледно је да су стратези "старатеља" искористили наше закључке, као доказ да су Босни и Херцеговини још увјек потребни.

На то указује и вријеме изазивања политичке кризе. Свима је јасно да се ближи сједница Савјета за имплементацију мира и да се за потребе комуникеа мора наћи "кривац". Сам текст писма, које потписује господин Инцко, срочен је с циљем да изазове што бурнију реакцију републичких институција.

Умјесто ње понуђен им је дијалог. Ваљда им је сада јасно да смо "одрасли". Ако стварно желе, када испунимо потребне услове, отићи - онда ће прихватити разговоре. А ако не желе...

...ја вјерујем у холивудске завршетке!

Неки дан сам се баш обрадовао. На нашем тржишту се појавила прва, колико толико пушљива, бањалучка цигарета. Дуго сам, желећи да личним примјером промовишем своје ставове, тражио замјену за страну дуванску прерађевину. Не, далеко од тог да ми та цигарета није одговарала. Није у том ствар. Ствар је у одговорности нас, који смо некакве јавне личности. Често и нашироко причам около како странци требају да оду, како требамо да купујемо домаће производе... Пуна ми уста патриотизма, а у њима страна цигарета. Признаћете, не иде.

Није народ глуп. Народ слуша шта ми то причамо и ту причу упоређују са нашим поступцима и понашањима. Ако хоћеш да те исти тај народ, због којег, зашто не рећи, добро живиш, бар поштује - онда требаш своје ријечи подупријети и личним примјером.

Многи тврде да политичари углавном не раде оно што причају. Неки би то могли окарактерисати као шизофреност, док други, који су ближи истини, то називају лицемјерјем. Глобално узевши, политика је пуна лицемјерја. О том би се могла написати књига, од пар стотина хиљада страница.

У тој књизи би се нашла и недавна изјава господина Иве Санадера.

Говорећи на конференцији хрватских извозника, он је мјере наших власти (којима се забрањује увоз перади, живих говеда и рибе из Хрватске), назвао „неевропским и некоректним". Прешућујући да су ове мјере одговор на понашање институција државе, у којој је он предсједник Владе.

Наиме, још у фебруару ове године, хрватске власти су забраниле увоз млијека из БиХ. Тај потез неки данас правдају као „превентивну мјеру". Али чега је то требала бити превенција? Они тврде да су на тај начин хтјели осујетити доношење закона о заштити домаћих производа, и самим тим избјећи кршење ЦЕФТА споразума. А зар сам тај потез није био кршење истог тог споразума?

Забрана увоза млијека и млијечних производа, требала је да заустави продор наших извозника на њихово тржиште. За само годину дана (2007), за нешто мање од 50% повећан је извоз наших производа на тржиште Хрватске. У истом периоду, забиљежен је и пад продаје њихових производа на нашем.

Фармери с којима сам у вријеме те кризе разговарао тврдили су да то нису једине мјере које су биле уперене против наших произвођача. Они су тад говорили да неки увознички лобији нуде домаћим мљекарама млијеко у праху како би оне смањиле откуп сировог млијека и самим тим гурнуле у пропаст велики број фармера.

Кординисаном акцијом републичких и заједничких институција спријечена је неевропска и нетолерантна тржишна активност хрватских извозника, њихове државе и домаћих увозничких лобија.
Тренутни сукоб око перади, живих говеда и рибе има исту позадину. Анализе показују да у посљедњих неколико година увоз пољопривредних производа из Хрватске се знатно смањује а да наша прехрамбена индустрија и поред свих нецаринских забрана остварује повећање извоза у неким областима.

Хрватска покушава заштити своје тржиште хране и задржати доминацију над нашим. Своје нецаринске баријере правдају условима и правилима Европске Уније, иако нису у њој. Наше контра мјере сматрају кршењем уговора о слободној трговини (ЦЕФТА). Чисто лицемјерје!

Бољи однос према нама у спољнотрговинској размјени немају ни други сусједи. Наша је срећа, у овом случају, што су људи из БХ агросектора, без обзира на националну припадност, овим мјерама угрожени и самим тим уједињени у притиску на све нивое власти. Власти су под тим притиском ушеле у сукоб који ће трајати док се не промјене односи тржишне моћи. Надам се у нашу корист.
Медији су овај сукоб назвали трговинским ратом и нису пуно погријешили.

Овај „рат" дотиче све нас. Свјесно или не, у њему учествујемо скоро сваки дан. Коме помажемо?

Фрижидер одговор зна!

Ове године Дан Европе (9. мај) дочекујем зарастао у браду. То је мој начин протеста, јер иако се толико прича о придруживању Европској унији, тај процес још увјек није почео. Извјесно је да ћемо тапкати у мјесту све док се не постигне договор којим путем ћемо тамо кренути.

Понуђена су нам два пута. Први, ваздушни, преко Сарајева и други, копнени, преко Бање Луке и Мостара.

Сарајевским путем, који је дуго времена био подржаван од међународне заједнице, према Бриселу се „летило" и прије него што смо званично, потписујући Споразум о придруживању и стабилизацији, кренули у процес интеграције са овом неоимпериом. Овај пут јесте домаћа (сарајевска) идеја, али је досадашња изведба била углавном страна, и има коријене у пријератном унитаристичком уређењу Босне и Херцеговине.

Основни циљ јесте, током процеса интеграције што већи број надлежности и ресурса (читај пара) централизовати (сарајевизовати) и на тај начин што већи број полуга моћи ставити у руке бошњачке елите.

Досадашња централизација се углавном изводила наметањем или притиском међународне заједнице и из тог произилази став бошњачких партија, да канцеларија ОХР, односно страна, полупротекторална управа, треба да остане у Босни и Херцеговини све до нашег уласка у Европску унију. Постоји сумња да овај концепт, у својој основи, није проевропски.

Питање је да ли би нас силна и наслина централизација на крају и довела под сигурни плашт европске породице, или би нас оставила ван њених граница у земљи супермације, једног релативно бројнијег народа, над друга два. Релативно малобројнија.

Дуго времена, углавном у разговорима без присуства јавности, политичарима из Републике Српске, од неких представника међународне заједнице се постављала тупава дилема - Република Српска или Европска Унија. Ова дилема је тупава јер је један од основних концепта европске неоимперије - регионализам.

Тога су свјесни у Бањој Луци и Мостару, те зато и истичу да фактори босанскохерцеговачке интеграције, поред заједничких институција, требају бити и ентитети и кантони, као и локалне заједнице. У овим центрима, одавно се зна да би процес интеграције кроз централизацију имао за посљедицу развој само центра из којег би се тај процес води, односно Сарајева, док би сви остали крајеви били занемарени.

Носиоци овог концепта сматрају да изградња европског друштва, односно процес интеграције, мора једино и само бити у рукама домаћих грађана и институција. Зато стављају у први план испуњење услове и циљеве за затварање канцеларије ОХР. Затварањем канцеларије ОХР, а првенствено укидањем бонских овлаштења, Босна и Херцеговина би поново постала суверена држава.

Ваљда је свима јасно да само суверене земље могу бити равноправан субјект било које интеграције, па и европске.

Сва рјешења која долазе из Европе, не морају по правилу бити стопроцентно добра за босанскохерцеговачко друштво. Сувереност нам даје могућност самосталног дефинисања наших интереса и улогу преговарача. Прудски процес, који је тренутно угрожен фракцијским сукобима у Странци демократске акције, требао би да врати сувереност и одреди којим ћемо путем ка Европској Унији. Ако узмемо Бањолучку изјаву три лидера, свима је јасно да ако се испуне њихове намјере, у Европу би могли кренути „пјешке".

У том „пјешачењу" морамо бити свјесни и проблема с којима се сусреће Унија. Она још увјек није „сварила" велико проширење од прије пар година. Снажно је погођена економском кризом. Неке чланице су банкротирале. Привреда је у рецесији. Због великог отпуштања радника страхују од социјалне кризе. У проблемима су и око ратификације новог устава.

Са сличним проблемима (економска криза и уставна реформа) сусреће се и БиХ.

Значајнији кораци у процесу интеграција се неће десити прије социјалне и економске стабилизације обе стране. На нашој је страни да у међувремену озваничи пут којим желимо да се интегришемо.

Бојим се да за то имамо доста времена!

Недавни догађај из Добоја ме навео да поново размишљам о животу и смрти, о смислу и бесмислу политике, о јавности и њеном уплитању у приватни живот. Хиљаде мисли ми је прошло кроз главу и све се оне могу свести на следеће:

Једном, не дај боже, ако ме неко убије, на било који начин, и из било којег разлога, мојој партији забрањујем да тај догађај користи за било какве политичке нападе. Без обзира колико своје енергије и свог живота сам њој дао, и још ћу датиж; без обзира колико сам због ње занемарио, и колико ћу још занемарити своју породицу; ако се тако нешто икада деси, једино желим да заштитим своју породицу од додатног бола.

Онај који је прије неки дан, послије убиства господина Гарића, а у име партије у којој је он био потпредсједник, тај немили догађај искористио за политичке нападе, није пуно размишљао о болу несретникове породице. Тако нешто није пало на памет ни уредницима неких медија, који су у тој вјести само и једино видјели робу на којој ће нешто зарадити!

Ова, надам се, несмотреност, покренула је лавину међустраначких препуцавања. Жао ми је што се моја партија увукла у то блато. Жао ми је што смо морали реаговати, и што смо на тај начин додатно отежали ситуацију породици, која је остала без хранитеља.

Не кријем, нисам се слагао са политиком коју је господин Гарић водио у Добоју. У више наврата сам оштро осуђивао његове потезе током протекле кампање. Тај политички (додао бих и пословни) анимозитет, додатно ме мотивише на осуду његовог убиства, без обзира на Савићеве мотиве.

Нема мотива који такав чин може оправдати!

Искрено се гадим политичких препуцавања која су услиједила. И да је био све оно што у неким медијима пише, ипак је био човјек; и ако ништа, бар зато, би се јавност требала понашати много достојанственије.

Сва та политиканска препуцавања и медијска шпекулисања, која су произашла из ћутања надлежних институција, много говоре о зрелости нашег друштва. На овом случају се најбоље види оно што се сваки дан дешава - злоупотреба слободе говора.

Неки политичари, мотивисани самодоказивањем, властољубљем или фрустрацијама, често својим иступима, у којима пренебрегавају или заобилазе истину, угрожавају ментално здравље грађана. Макијевализам им је доминантна црта дјеловања. Обилато користе своје право, али премало имају осјећаја за одговорност. У тој игри останка или доласка на власт; често, без икакве потребе, неки увлаче оне који и без тог, довољно пате.

Када разматрамо јавне личности видимо само оно што је за њих позитивно. Говори се о њиховим платама, друштвеним привилегијама, популарности, и то по правилу са пуно зависти. Ријетки су они, мимо политичке арене, који знају колики притисак и неизвјесност због политике трпе њихове породице. Колико су ускраћене на емотивном нивоу због општег интереса.

Вјерујте ми, јер говорим из личног искуства, често њихова дјеца пожеле да им се родитељи баве неким другим послом, који може бити и трипут мање плаћен, само да су више са њима и да су мање изложени стресу.

Гдје су границе политичке јавности? Да ли она треба поштовати породичне трагедије, што насилна и пријевремена смрт човјека, ма колико он био јавна личност, јесте? Да ли у таквим ситуацијама право јавности да буде информисана о свим детаљима може да буде на неки рок суспендовано?

Одговор је да! Наравно, ако смо још увјек људи!

Република ће послије васкршњих празника, наставити своје позиционирање пред почетак преговора о промјенама Устава БиХ. Послије платформе за преговоре, коју је Народна скупштина РС усвојила у форми декларације, следећи корак јесте разматрање информације о ефектима пренесених надлежности са ентитета на ниво заједничких органа.

Предмет анализе ће бити 68 надлежности које су у протеклих 13 година централизоване. Из преноса ових надлежности проистекло је 40 институција, у којима ради нешто више од 6 000 људи. Рад ових институција, пореске обвезнике из РС ће ове године ће коштати преко 125 милиона КМ.

Уставом БиХ је дефинисано, да се пренос надлежности може вршити споразумом ентитета. У ентитетским уставима није разрађен даљи поступак. Уставни одбор НСРС је на становишту да сваки пренос надлежности задире у уставну материју, те да се као такав може вршити само на начин и по процедури, која је предвиђена за измјену ентитетског устава. Односно, за одлуку којом се даје сагласност за пренос надлежности, мора да гласа најмање 2/3 посланика. Надлежности, као што су оне из области одбране и индиректног опорезивања, на тај начин су и пренесене.

Проблем уставног система представљају надлежности, које су пренесене одлукама високих представника међународне заједнице. У периоду од 1999. до 2005. године, они су наметнули 52 закона и 134 одлуке, и на тај начин су нелегално мјењали Устав БиХ, и Устав РС. Посљедица тога је формирање институција које ти Устави не познају.

И поред става који заступају бошњачки политичари да „не постоји ни теоретска ни практична могућност да се било која надлежност са ниво БиХ врати на РС", поврат надлежности се десио. Враћена је надлежност над исплатом старе девизне штедње, као и надлежност над пројектом „Управљањем чврстим отпадом".

Највећи број надлежности пренесен је зарад евроатланских интеграција. Да ли су нас новоуспостављене институције приблжиле задатим циљевима? Да ли су заједничке оружане снаге постигле НАТО стандарде? Да ли је БиХ уопште потребна војска, и сврставање у било који војни савез? Да ли присуство БХ војника у мировним мисијама по Блиском истоку, може бити разлог будућих унутрашњих конфликта? Да ли је нама, као мултиконфесионалном и мултицивилизацијском друштву, потребно да се у таквим сукобима војно сврставамо на било коју страну, узевши да је свака страна са аспекта унутрашњих односа погрешна?

Погрешан је и приступ у области индиректног опорезивања. Стални покушаји поткрадања РС, доводе нас на помисао да је једини начин да овај систем опстане (који има своје позитивне ефекте), успостављање два одвојена, ентитетска рачуна за уплату обавеза по основу индиректног опорезивања. Није само проблем лажно представљање крајње потрошње. Додатне проблеме ствара и обавеза, да се буџет заједничких органа пуни у износу који је планиран, без обзира на проценат пуњења јединственог рачуна УИО. По тој логици, предност у исплати имају комисије за све и свашта, основане на нивоу БиХ, у односу на просветне раднике, пензионере или инвалиде, који се финансирају са нивоа ентитета и кантона.

Престојећу расправу у парламенту РС, о ефектима пренесених надлежности, сарајевски политички круг ће искористити за нове лобистичке приче о "сецесионистичким намјерама", како они то воле рећи: „мањег БХ ентитета". Влади, која је подносилац информације, и скупштинској већини која је подупире, основни циљ је анализа рада новоуспостављених институција и кориштења пренесених надлежности.

Неопходно је ову тему са политичког терена пренијети на терен анализе функционалности и ефикасности. Шта ће нам институције од који нико или само неко у БиХ има користи? Шта ће нам на заједничком нивоу институције које би могле много боље функционисати на ентитетском или кантоналном нивоу? Успостављање инструмента за поврат надлежности могао би само да унаприједи рад заједничких институција јер би оне из фазе заштићеног међеда прешле у фазу контроле и сталног преиспитивања ефикасности.